Četvrtak, Mart 24, 2011
Kad odrastem bicu ja
Pre par dana kupila sam nove naocare... OK, priznajem svoje ludilo, kupila sam dva para. Nisu mi bile potrebne ali covek ne moze protiv sebe. Kada sam dosla u stan shvatila sam da ja svojoj nerodjenoj deci mogu da ostavim u amanet samo mindjuse, torbe, naocare i nikada neobjavljene zvrljotine. Imam 21 godinu, sto znaci da jos uvek nije kasno da decu rodim a zvrljotine objavim.
Bila sam s drugaricom u potrazi za "Igrom andjela" Karlosa Ruisa Safona. Gledala sam sve one knjige i znala sam samo jedno - nema lepseg osecaja nego li kad pisac svoju knjigu vidi objavljenu. Isto to Safon kaze na prvim stranicama gore pomenute knjige. Nisam skidala osmeh, jer sam se u tom trenutku osetila velikom. Ja imam talenta, imam ambicije, ali jedino sto nemam su sredstva da svoje zvrljotine postavim na pijadestal knjizare. Makar u nekom cosku. Ne trazim bestseler, trazim postovanje.
Mada, ostavicu svoje rukopise svojoj deci u amanet pa neka ih oni procitaju. A posle mogu i da ih spale.
Moj ostac je stavio one moje Police naocare, pustio muziku i u svojoj 57. godini rekao "Sad cu malo da djuskam"! I djuskao je... Tek tako! Smesno! To je taj mali dragoceni trenutak kada shvatis da svojoj deci u amanet ne moras da ostavis nista... Nista sem onih divnih uspomena kada ste se zajedno smejali...
Mindjuse se izgube, naocare se polome, torbe se pocepaju, zvrljotine zaborave na dnu neke stare kuptije ali uspomene ne moze da nam uzme niko.
Tata, volim te!
Lepo
U današnje vreme pre ćeš dobiti bestseler nego poštovanje :)
Te male stvari, srećni dani, zagrljaji i poljupci se pamte. Ostalo nije toliko bitno.
