Dzoni Dep, covek zbog koga verujem u umetnost
Glumio je u gotovo svim zanrovima od mjuzikla do decjih filmova, pomalo luckast, pomalo ozbiljan,u malim dozama koje deluju kao potpuna terapija. Uglavnom, zene ne stede komplimente kad je u pitanjuu njegov izgled a on sam nastoji da izgleda kao klosar. Njegova zena je sigurno jedna od onih koje ne moraju da brinu ali jednostavno moraju da budu zabrinute. Ja licno nisam sklona tome da ga svrstavam u grupu sex simbola, u mom svetu on je samo i iskljucivo glumac. I to kakav... Recite da je njegovo ime postalo komercijala ali ne poricite da je svaka njegova uloga dovedena do savrsenstva i to tako da svaka ima njegov pecat. Svaki lik koji on preuzme na sebe postane nekim cudom lud, i bas zato se odusevim kada vidim filmove poput Cokolade ili Turiste u kojima glumi samo obicne ljude koje srecemo svakog dana na ulici. Makzoruki i Dzek Sperou su mu za svagda rezervisali uloge simapticnih cudaka. Cak i kao Svini Tod on deluje kao zabavni ludak iz kraja. Nije da bi ga svako pozeleo u komsiluku kao takvog ali kao Dzonija Depa, porodicnog coveka, mnogi bi. Jednostavno jedinstven. Ponekad mozda i pretera sa svojom jedinstvenoscu ali uvek, bas uvek odusevi svojim neiscrpnim talentom, pa ne cudi cinjenica da je postao "inventar" u filmovima Tima Bartona i uz malo duhovitosti mogu da zakljucima da je postao njegova svojevrsna muza. Likovi se grade po uzoru na Depa i za njega, to ga komercijalizuje ali mu ne oduzima na vrednosti. Nikako. On lako preuzima na sebe teret glavne uloge tako da citava prica dobija notu koju ne bi imala bez Depa.
Jedan moj prijatelj je jednom rekao : "Dzoni Dep je Srbin. Dok je ziveo u Srbiji zvao se Nikola Nidza Depovic. Onda je otisao Ameriku, malo modifikovao ime i postao najbolji pirat na svetu!" Naravno, ovo je sala, ali ne smemo zaboraviti da je on deo Emirovog Arizona Drima. Srbin ili ne, Srbija i ostatak sveta ga itekako vole.
Remember me (2010) movie
Kada pustim suzu shvatim da je film umetnost. A zaista nisam verovala da je ovaj film takav. „Necu zaplakati, sigurna sam“, rekla sam sebi posle nekoliko minuta. Citav film mi zapravo lici na jedan sasvim obican dan ili intervju sa Robertom Patinsonom. Jednostavno pomalo izgubljen. Kao da pratimo njegov zivot pre nego je postao ovo sto danas jeste. Kao da uopste ne glumi.
Svi mi imamo slicne probleme. Roditelje koji nas ne shvataju, ljude kojima se svetimo, ljude koje povredjujemo i koji povredjuju nas. Svi mi puknemo kad – tad, svi mi se napijemo – jednom... Takav je zivot. A to nije film. A onda je dosao kraj filma i sve dobija smisao...
Zivot zaista jeste takav? Svi mi se borimo za neku pravdu. Te nase bitke nam izgledaju kao citavi ratovi. Citav svet nam je neprijatelj i niko ne zeli da nas shvati.
U svima nama lezi jedna Karolajn – tako drugacija i neshvacena, a tako posebna. Ima svoj svet koji ima svog cuvara, jedinog pravog koji zeli da zameni jedinog prirodnog. Brat na mestu oca. Ona zeli da bude voljena, jer ona je samo dete koje kao i svako drugo zeli da vidi, da oseti ljubav a ne da je naslucuje.
Mozda svi mi u sebi pokusavamo da ugusimo jednog Carlsa – naizgled okrutnog, zatvorenog poslovnog coveka koji se utapa u posao zato sto to zeli ili... zato sto ne ume drugacije? Posao cini da zaboravi. Da zaboravi ono sto je izgubio i jos gore da zaboravi ono sto ima.
Svi smo mi Ali koja se plasi da ide podzemnom ali se trudi da njeno lice ne oda strah. Ona je slatka, mila, pametna, mozda pomalo naivna, ali dovoljno hrabra da oprosti i dovoljno zaljubljena da zaboravi.
I zaista svako od nas je Tajler- neko ko ima svo vreme sveta ali ne moze da prestane da razmislja o njegovim granicama, ivicama tog vremana koje se tako ostre da ne treba igrati blizu njih. Stalno se trazi i stalno se gubi. Kada voli, voli do ekstrema, pomalo ludo, pomalo detinjasto, pomalo opasno. Ali predaje srce. I vodi te svoje bitke protiv svih. Protiv svog oca i protiv citavog sveta. Jer on je taj koji je sam i neshvacen, a ne razume da je on taj koji ne zeli da razume svet. Ne zeli da cuje. Ne zeli da vidi. U njegovom zivotu sve moze biti tako lako, ali on ne dozvoljava. Moze da se okrene i ode, ali ne zeli. Moze da pozove oca i ode iz zatvora, nece. On sam bije svoje bitke.
Citava prica je tako obicna, tako tipicna da sam prestala da verujem u obrt. Ali onda uiciteljica ispisuje 11.septembar 2001. i prica dobija smisao. Ljudi su imali zivot pre njega! Svoje probleme i svoje bitke ili cak citave ratove! Sta ako padne meteor i Ali ne pojede svoj desert? Sta ako joj Tajler ne ispuni poslednju zelju? A sta ako Tajler shvati da je njegov otac mnogo vise od onoga sto se vidi spolja, ali ne moze da uziva u svojoj pobedi, zato sto... Zato sto je 11. septembar 2001. Dan kada je u njegovom zivotu sve postalo bolje, a on je posle 22 godine izgubio jedino za sta nikada nije ni mario – ZIVOT!
