Vuk dlaku menja, a jagnje veruje da moze promeniti i cud
Da je srece bilo
A sta kada se bivsa uda? Jedan moj drug...hm, pa dobro nije samo drug... bio... ali sada smo drugovi. E, pa bas on tuguje ovih dana. Bivsa se udala. Tugo, nesreco...Kazu da ne izlazi, ne peva, ne smeje se... Cudno za njega. Ja se njih kao para se i ne secam, bilo je davno, ali eto njega tuga reze posred srca i to mu je... Kaze da ga Bebekova pesma "Da je srece bilo" obara s nogu... Mozda je jos uvek voli? I sta ja da mu kazem... Da je valjalo trajalo bi? Mozda sam ja i ljubomorna ? Treba to neko da mi kaze da bih postala svesna, ali... mislim da nisam. Zao mi ga je, s jedne strane. S druge, opet znam ja njega ,za par dana nacice neku drugu za kojom ce rezati vene. Ponekad pozelim da mu kazem da ne drami toliko zbog tih svojih velikih ljubavi jer na kraju krajeva on te cure laze i vara kako stigne a onda zloupotrebljava tuzne pesmice i kuka. Jednom mi je rekao "Izgleda treba biti djubre", bio se iznervirao nesto zbog neke cure... Bilo mi je smesno jer se on bas tako ponasa... Treba to neko da mu kaze. Ja nisam kompetentna, jer ja sam jedna od onih retkih koja mu je zaista slomila srce. Slomila, uslovno receno. Slomila, jer sam ja njega ostavila, on mene nije prevario. Ne, ja nisam ljubomorna ni tuzna, meni je njega zao... Udala se bivsa. Ne, ja sam radoznala... Da li svi tako tuguju? Kada bivsi pronadju srecu koju mi samo jos uvek slutimo?
Budi moj lik iz knjige
Dugo sam izbegavala citanje iz dva razloga: Razlog prvi - oduvek sam mislila da citanje tudjih knjiga moze da unisti moj vlastiti stil, da cu iz svake procitane knjige pokupiti nesto tudje i izgubiti nesto svoje. Razlog drugi - volim da posedujem knjige, sto ce znaciti da bibloteka nije moje omiljeno mesto, jer oni knjige samo pozajmljuju. Ja to zovem paradoks! U svakom slucaju, zaljubila sam se u najpre u Safonovu knjigu "Igra Andjela", 100 stranica dnevno i procitala sam je za pet dana, bez daha. Na pocetku sam je citala kao nastavak "Senke vetra" (sto ona i jeste), ali takav nacin joj oduzimao draz, samo sam trazila stvari koje bi je povezale sa knjigom koju sam procitala par dana ranije. Zato sam resila, idem iz pocetka ali iz novog ugla,to je knjiga za sebe, ne neciji nastavak. Originali su uvek dobri, nastavci su malaki. I odmah sam primetila razliku... David (glavni lik "Igre andjela") mi je mnogo drazi od Danijela (glavni lik "Senke vetra"). Zasto? Jer je David drzak, bezobrazan kako sam za sebe kaze "povrsan"... I sad kako neko ko je takav moze da mi bude simpaticniji od dobrog, briznog, neznog Danijela? Jednostavno, devojke vole lose momke. E, sad... David je los momak koji ima svoju dobru stranu koju krije iza njenog velicanstva Ironije. E, to su oni losi momci koji se traze. Oni koji imaju i ovu i onu stranu. Ovi koju svi vide povrsnu, maco i onu makanu, zaljubljenu, ranjivu. Pitanje je da li takvi likovi postoje samo u knjigama? Ne mogu da kazem za sigurno... Ali ono sto znam jeste da preporucujem ovu knjigu. Pitajte me zasto sam nocas plakala negde oko pola tri. Necu umeti da vam odgonetnem enigmu... Valjda sam shvatila da neke stvari ipak ostaju na stranicama knjige!
Pomama zvana Srbija
Jedino sto trazim je da se film posmtra kao umetnost a ne kao sansa za afirmisanje politicke ideologije i sirenje bratoubilacke propagande... Balkanu je vise muka od toga, a ipak za sobom kao rep vucemo tuznu cinjenicu da nam slomljena rebra i pomucen razum i dalje truju nizerazredni mesetari koji se bore za prava vodeci svoje bitke saptom po kuloarima dok ulicom idu sagnute glave i besno zakrvavljanih ociju nemocni i uplaseni da dignu glas tamo gde bi mogao da se cuje. Balkanu treba sunce... Balkanu treba nada... Balkan ima zivota ali se svi trude da ga pogaze i kao nagradu ispljuju... Zato, molim sve one kojima je bar jednom kroz glavu prosla misao da je lepo biti odavde da pokazu malo tolerantnosti i veliko srce koje znam da kuca u svakom od nas. O politicarima ni rec... Cemu sve ovo? Zato jer ne mogu da trpim gnusne uvrede na racun umetnosti, na racun jednog filma koji je naceo jednu godinama svesno ignorisanu temu zvanu umetnost! "Montevideo"! I svi oni koji ce uz uzdah sada reci da su znali da ce bas o njemu biti reci nek zacute... ne, ne, neka govore, recite mi kada je poslednji film snimljen kod nas a da nismo prikazani kao nacija koja kolje i bije... ma, nismo mi takvi, vreme nas je nacinilo takvima, mi smo kafanski narod, koji peva, potuce se i izljubi... Preterali smo sa "Montevideomanijom", jesmo to stoji, ali daj barem na tren da ostanemo dostojanstveni do kraja i skinemo kapu kad budemo glumacku ekipu ispracali za Urugvaj... Nije bitno koje smo nacije, koje vere, iz kog dela Srbije ili Balkana. Podignimo ruke i zapljeskajmo u ime umetnosti koja se vraca, koja nam donosi mlade ljude. Boda Ninkovic i Srdjan Todorovic su pokazali da im sujeta ne zulja stopala i latili se malih, sprednih uloga, a mlade nade srpskog filma su pokupile slavu koja je njima nekada pripadala. Dobili smo nase Twilight zvezde, one anonimne ljude koji su se ispilili u zvezde. Mozda Milosu Bikovicu i Petru Strugaru necemo aplaudirati na dodeli Oskara ali aplaudirajmo im makar iz inata Holivudu. Znam da inata imamo za citav svet. Zato pretocimo ga u inspirativni aplauz koji ce trajati, trajati dok god umetnost hara nasim bioskopima koji se gase, neka traji dok isti taj Bikovic i Strugar ne prepuste svoja mesta nekim mladjim ljudima... Nije sve tako crno... Nisu sve ratovi i mrznja. Posle rata dolazi nova igra koja znaci zivot, koja znaci nadu... za nekoga je ta igra fudbal, za nekoga je to umetnost... za mene neka to bude neka bolja buducnost!
Mir!
Kad odrastem bicu ja
Pre par dana kupila sam nove naocare... OK, priznajem svoje ludilo, kupila sam dva para. Nisu mi bile potrebne ali covek ne moze protiv sebe. Kada sam dosla u stan shvatila sam da ja svojoj nerodjenoj deci mogu da ostavim u amanet samo mindjuse, torbe, naocare i nikada neobjavljene zvrljotine. Imam 21 godinu, sto znaci da jos uvek nije kasno da decu rodim a zvrljotine objavim.
Bila sam s drugaricom u potrazi za "Igrom andjela" Karlosa Ruisa Safona. Gledala sam sve one knjige i znala sam samo jedno - nema lepseg osecaja nego li kad pisac svoju knjigu vidi objavljenu. Isto to Safon kaze na prvim stranicama gore pomenute knjige. Nisam skidala osmeh, jer sam se u tom trenutku osetila velikom. Ja imam talenta, imam ambicije, ali jedino sto nemam su sredstva da svoje zvrljotine postavim na pijadestal knjizare. Makar u nekom cosku. Ne trazim bestseler, trazim postovanje.
Mada, ostavicu svoje rukopise svojoj deci u amanet pa neka ih oni procitaju. A posle mogu i da ih spale.
Moj ostac je stavio one moje Police naocare, pustio muziku i u svojoj 57. godini rekao "Sad cu malo da djuskam"! I djuskao je... Tek tako! Smesno! To je taj mali dragoceni trenutak kada shvatis da svojoj deci u amanet ne moras da ostavis nista... Nista sem onih divnih uspomena kada ste se zajedno smejali...
Mindjuse se izgube, naocare se polome, torbe se pocepaju, zvrljotine zaborave na dnu neke stare kuptije ali uspomene ne moze da nam uzme niko.
Tata, volim te!
Dzoni Dep, covek zbog koga verujem u umetnost
Glumio je u gotovo svim zanrovima od mjuzikla do decjih filmova, pomalo luckast, pomalo ozbiljan,u malim dozama koje deluju kao potpuna terapija. Uglavnom, zene ne stede komplimente kad je u pitanjuu njegov izgled a on sam nastoji da izgleda kao klosar. Njegova zena je sigurno jedna od onih koje ne moraju da brinu ali jednostavno moraju da budu zabrinute. Ja licno nisam sklona tome da ga svrstavam u grupu sex simbola, u mom svetu on je samo i iskljucivo glumac. I to kakav... Recite da je njegovo ime postalo komercijala ali ne poricite da je svaka njegova uloga dovedena do savrsenstva i to tako da svaka ima njegov pecat. Svaki lik koji on preuzme na sebe postane nekim cudom lud, i bas zato se odusevim kada vidim filmove poput Cokolade ili Turiste u kojima glumi samo obicne ljude koje srecemo svakog dana na ulici. Makzoruki i Dzek Sperou su mu za svagda rezervisali uloge simapticnih cudaka. Cak i kao Svini Tod on deluje kao zabavni ludak iz kraja. Nije da bi ga svako pozeleo u komsiluku kao takvog ali kao Dzonija Depa, porodicnog coveka, mnogi bi. Jednostavno jedinstven. Ponekad mozda i pretera sa svojom jedinstvenoscu ali uvek, bas uvek odusevi svojim neiscrpnim talentom, pa ne cudi cinjenica da je postao "inventar" u filmovima Tima Bartona i uz malo duhovitosti mogu da zakljucima da je postao njegova svojevrsna muza. Likovi se grade po uzoru na Depa i za njega, to ga komercijalizuje ali mu ne oduzima na vrednosti. Nikako. On lako preuzima na sebe teret glavne uloge tako da citava prica dobija notu koju ne bi imala bez Depa.
Jedan moj prijatelj je jednom rekao : "Dzoni Dep je Srbin. Dok je ziveo u Srbiji zvao se Nikola Nidza Depovic. Onda je otisao Ameriku, malo modifikovao ime i postao najbolji pirat na svetu!" Naravno, ovo je sala, ali ne smemo zaboraviti da je on deo Emirovog Arizona Drima. Srbin ili ne, Srbija i ostatak sveta ga itekako vole.
Remember me (2010) movie
Kada pustim suzu shvatim da je film umetnost. A zaista nisam verovala da je ovaj film takav. „Necu zaplakati, sigurna sam“, rekla sam sebi posle nekoliko minuta. Citav film mi zapravo lici na jedan sasvim obican dan ili intervju sa Robertom Patinsonom. Jednostavno pomalo izgubljen. Kao da pratimo njegov zivot pre nego je postao ovo sto danas jeste. Kao da uopste ne glumi.
Svi mi imamo slicne probleme. Roditelje koji nas ne shvataju, ljude kojima se svetimo, ljude koje povredjujemo i koji povredjuju nas. Svi mi puknemo kad – tad, svi mi se napijemo – jednom... Takav je zivot. A to nije film. A onda je dosao kraj filma i sve dobija smisao...
Zivot zaista jeste takav? Svi mi se borimo za neku pravdu. Te nase bitke nam izgledaju kao citavi ratovi. Citav svet nam je neprijatelj i niko ne zeli da nas shvati.
U svima nama lezi jedna Karolajn – tako drugacija i neshvacena, a tako posebna. Ima svoj svet koji ima svog cuvara, jedinog pravog koji zeli da zameni jedinog prirodnog. Brat na mestu oca. Ona zeli da bude voljena, jer ona je samo dete koje kao i svako drugo zeli da vidi, da oseti ljubav a ne da je naslucuje.
Mozda svi mi u sebi pokusavamo da ugusimo jednog Carlsa – naizgled okrutnog, zatvorenog poslovnog coveka koji se utapa u posao zato sto to zeli ili... zato sto ne ume drugacije? Posao cini da zaboravi. Da zaboravi ono sto je izgubio i jos gore da zaboravi ono sto ima.
Svi smo mi Ali koja se plasi da ide podzemnom ali se trudi da njeno lice ne oda strah. Ona je slatka, mila, pametna, mozda pomalo naivna, ali dovoljno hrabra da oprosti i dovoljno zaljubljena da zaboravi.
I zaista svako od nas je Tajler- neko ko ima svo vreme sveta ali ne moze da prestane da razmislja o njegovim granicama, ivicama tog vremana koje se tako ostre da ne treba igrati blizu njih. Stalno se trazi i stalno se gubi. Kada voli, voli do ekstrema, pomalo ludo, pomalo detinjasto, pomalo opasno. Ali predaje srce. I vodi te svoje bitke protiv svih. Protiv svog oca i protiv citavog sveta. Jer on je taj koji je sam i neshvacen, a ne razume da je on taj koji ne zeli da razume svet. Ne zeli da cuje. Ne zeli da vidi. U njegovom zivotu sve moze biti tako lako, ali on ne dozvoljava. Moze da se okrene i ode, ali ne zeli. Moze da pozove oca i ode iz zatvora, nece. On sam bije svoje bitke.
Citava prica je tako obicna, tako tipicna da sam prestala da verujem u obrt. Ali onda uiciteljica ispisuje 11.septembar 2001. i prica dobija smisao. Ljudi su imali zivot pre njega! Svoje probleme i svoje bitke ili cak citave ratove! Sta ako padne meteor i Ali ne pojede svoj desert? Sta ako joj Tajler ne ispuni poslednju zelju? A sta ako Tajler shvati da je njegov otac mnogo vise od onoga sto se vidi spolja, ali ne moze da uziva u svojoj pobedi, zato sto... Zato sto je 11. septembar 2001. Dan kada je u njegovom zivotu sve postalo bolje, a on je posle 22 godine izgubio jedino za sta nikada nije ni mario – ZIVOT!
E, bas hocu...
Nekada sam imala snove... Sada samo verujem u njih. Kao mladja zanosila sam se mislju da ima smisla gubiti energiju na nesto sto se zove poezija... Zatim sam zavolela prozu... poezija... proza... faze, jer sam samo trazila sebe. Sada pisem roman o ljubavi. Iz dana u dan sve vise napredujem, volim to sto radim, verujem u to. Hocu to! A onda to kazem najboljoj drugarici koja je taman toliko "najbolja" da ne ispostuje moj san osmehom i podrskom. Zasto ljudi moraju biti tako zli? Ja to zelim. Necu se hraniti od toga ali cu bar znati da sam jedan svoj san ozivela i stavila medju korice... pa cak i da se to ne desi, pa cak iako napisem nesto sto ce biti potpuno smece, odstampacu ga na kucnom stampacu b klase samo da bih ga jednom izvukla ispod kreveta i svoje unuke naucila da veruju u snagu svojih snova. Ja verujem! Drugi neka ne brinu za mene... Ja sam sasvim dobro, hvala na pitanju, jer imam svoj san!
Savrseno pogresno
Nemam decka,i ponekad tvrdim da sam srecna zbog toga... Ponekad. Ponekad sam jednostavno usamljena. I zato pokusavam da shvatim i odabrem na stranu koju cu podrzati u jednoj tako besramnoj igri zvanoj prevara.
Da se razumemo, ona je moja drugarica i zato pokusavam da je shvatim. Ne vidim cemu to, ali ne mogu ni da tvrdim da bih ja bila bolja. I zato necu da je osudjujem jer to bi bilo moralisanje, a moralisnja mi je preko glave. Ona ima decka, zajedno su nekih 3 godina. U mom svetu takve veze ili dosade ili vode u brak. Kada dosade tesko je zavrsiti ih jer su postale navika, a navike se tesko menjaju. Tu su svi oni zajednicki prijatelji koji se sazaljivo gledati bivsi par, a tada je neprijatno i jednima i drugima i onda se grupa deli na dva pola, kao magnet. Oni koji ce ogovarati nju i oni koji ce ogovarati njega. Kao podela imovine posle razvoda. Znaci, ostaje brak. To je ona, kao, bolja varijanta. Bolja je samo onda kada par nije provodio 24h zajedno i onda u braku ne mogu vise da istrazuju jedno drugo nego se dosadjuju kao da su vec godinama zapecatili sudbinu papirom.
Moja drugarica nije se odlucila ni za jedno, a ni za drugo. Odlucila se za prevarE.Prva, druga, treca... Ja cak i ne znam za sve. Ni ne zelim da znam. Ako ga voli kao sto tvrdi, onda ne vidim zasto bi varala, a ako ne, onda sta trazi s njim? I ona to ne radi tako da ne bude uhvacena. Neee. Ona ce otici svojim autom i parkirati se bas ispred kuce u kojoj vara svog dragog. Ona ce slati poruke svom ljubavniku i dok dragi kupuje novu ogrlicu. Na svom FB profilu ce postavljati tuzne pesme kada se posvadja s "drugim" dok joj "prvi" to lajkuje. Ironija lezi u tome sto taj njen nesretni decko zna sve. Ona ga je ostavljala zbog tih drugih i opet mu se vracala. A on ili je lud ili iskompleksiran, uvek je primi nazad. Magija ili hemija? Ne mesam se u vise sile. Krivim nju podjednako kao i njega, jer ne vidim razlog zasto joj toliko prasta. Rekoh mozda je ljubav, mozda je dobar seks, ali nesto ga veze za nju. Da li da ih zalim ili budem ljubomorna? Ja sam njena drugarica, znam sve. Volim je, ali ne vredi mi nista i kad pokusam da je menjam. Ona je takva. Ne, nije kurva... Samo trazi sebe. Zvuci kao opravdanje...Jel to prijateljstvo, prastanje grehova nasih prijatelja? Nadam se da nije...
I tako se sad meni dopao decko koji vec ima curu... Sanjam ga... Kako? to nije bitno. Mogu da ucinim isto sto i moja drugarica...nije problem imati njega, problem je izgubiti sebe. Ja ne mogu tako.I jesam li zato licemer kada nju podrzim? Jednostavno ne znam...
Tanana
Slucajno sam na You Tube pronasla stari hit Zeljka Joksimovica... i dalje ne mogu da shvatim da je pored svih stvari koje nam se desavaju njegova i Jovanina veridba glavna tema "svih naslovnih strana", ali ajde "zivot ide dalje"... nekako. muzika nas odrzala. Hvala joj na tome!
I slusala sam "Tananu" i "Gaduru" i "Najmoje" i... Boga mi, od onda do sada, Zeljko je napredovao, sad pravi neki kao ozbiljniji pop, ali ove njegove nove pesme nemaju istu draz. Mozda je problem u tome sto sam odrasla. "Tanana" je bila hit kad sam imala 12 godina. 10 godina kasnije pustim ovu pesmu (eee, pre 10 godina nisam ni sanjala da ce postojati nesto sto se zove You Tube) i poludim. Pocela sam da pevam i skakucem kao devojcica. Mozda zivot odraslih nije bio laksi pre deceniju ali deci... deci je uvek sve lako. Pevaju, igraju i zivot je lep.
I ja sam postala ozbiljnija. Do djavola, postala sam dosadno ozbiljna. Vise se ne osecam kao "tanana" vec kao "gadura"...
Ispod "Tanane" na you tube (opet), je jedan komantar nekog gravediggers007. Kada sam videla ovaj nick prvo sam pomislila na nekog metalca zato mi je komentar i bio taaaaako simpatican. Kaze covek "J**o mater, uz ovo sam cak i ja igrao :D"... Pa, ko nije?
Bila je to najbolja ekskurzija ever!!! Bila sam zaljubljena i srecna.
Koliko cesto sam sada srecna? Retko, zaista retko, ali se trudim... Zato opet i opet iznova pustam Zeljkove hitove i pokusavam da vratim onih 12 godina koje tako prokleto vise NEMAM!
Buried (2010)
*Oni koji su gledali film, razumece... Oni drugi, neka ga pogledaju, pa onda neka citaju...*
Mislila sam da znam kako izgleda najgora smrt. Izgoreti ili izgubiti vazduha, zauvek, ali... „Cudno je to... Znati da je ovo kraj?"!Nije najgore znati da je to kraj. Mnogo je gore verovati da nije,da je agonija gotova i da je citava neslana sala zavrsena. I jeste zavrsena, zar ne? Samo, neko drugi je spasen...
Mark Vajt je nada. Mark Vajt je laz. Ali kada nemas kuda lazna nada je jedino u sta mozes da poverujes. Nista nije svejedno kada umires. Tada je sve vazno. I malo vazduha i glas voljenih, pa makar snimljen na sekretarici. To se valjda zove nada. Ustedeti taman toliko srca da se prezivi naredni sat, jer tada dolazi spasenje. A mozda je spas samo tri minuta daleko? A mozda i nije? Kako verovati u nesto sto je ocigledno laz? Lako! Kako verovati u nesto sto moze biti istina? Jos lakse! Kako verovati u bilo sta? Bez pogovora.
Da li je bilo ko od nas kriv za bilo sta sto se desilo negde tamo? Da li smo mi krivi zato sto je nasa zastava stavljena na bombardere? Zavisi... zavisi od toga da li sedimo u toplom domu, uz porodicu i pivo ili pokusavamo da ostanemo zivi u nicijoj zemlji? Mozda ce oni koji prezivljavaju razumeti one koji ubijaju...i jedni i drugi su samo ljudi, obicni ljudi cije je zivote unistila i zrtvovala politika. Jedan zivot njoj ne vredi nista. Taj jedan zivot moze biti video snimak na internetu koji moze narusiti medjunarodne odnose i to je to. Treba ga spasiti kako bi se to sprecilo, a ne zato sto je nekome stalo. Mozda nam oni koji su nam potrebni nece verovati, mozda ce nas se odreci, mozda nas izdati, mozda ce oni biti ti koji ce spustiti slusalicu. Mozda, kada shvatimo kome smo verovali taj otrovni crni kosamar u sanduku ne bude najveca pretnja. Ko zna, mozda je lakse umerti nego suociti se s njima.
Onaj ko je siguran, ne moze da shvati one koji umiru,one koji znaju da umiru,one koji umiru na najgori moguci nacin. Negde daleko, u tudjoj zemlji, dok pesak kao sav teret ovog sveta, prodire kroz pukotine sanduka koji znaci smrt, ali mogao je da znaci zivot, barem jos koji sat. I cudno je to, kako nada bljesne kada se pomirimo s tim da nas vise nema. Cujemo glas koji volimo, cujemo glas koji znaci spas, ali posle svega ostajemo sami usred nicega i korak do spokoja. A spokoj ne znaci i mir!
Mislila sam da znam kako ne zelim umreti, ali shvatila sam da postoji tako mnogo nacina za to. Lako, uciniti to ili ce drugi uciniti. Sablon, obrazac, jednostavno... ali ne postoji nijedan sablon kako ziveti, kuda krenuti i sta izbeci.
Ko ce te spasiti onda kada nada bljesne pa se ugasi? Ko ce ti obecati zivot pa ti dopustiti da umres? Ko ce biti spasen umesto tebe?
