Vuk dlaku menja, a jagnje veruje da moze promeniti i cud
Ko zna, mozda cinim najvecu gresku u svom zivotu... ali pristajem. Pristajem da ponovo budem s njim. Ljubili smo se jedne veceri pre godinu dana. I to je ostalo tu, tako, nedovrseno. Javljali smo se jedno drugom kao stranci, u prolazu, kao da se ne znamo. Ili kao da se znamo, ali nesto krijemo. Jedino znam da sam te noci bila potpuno svesna ali dovoljno pijana da umrtvim svoje reflekse koji bi me po ko zna koji put trgnuli iz njegovog zagrljaja. Pogledao me je u oci i pitao jesam li pijana. Rekla sam da jesam... malo. "Steta, hteo sam da te poljubim". "Nemoj, kad pijem ja nisam ja". "Meni si ti uvek ti". I onda sam shvatila da ja ljubim njega. Kada me je prosao alkohol i ona doza nemira koja drma telo posle poljubaca, shvatila sam da taj trenutak ustvari nije bio ni malo teatralan i poetican kao u mojoj masti. On je samo iskusni zenskaros koji zna, ume da osvoji. A, sta je pa tu mogao da osvaja? Bila sam pijana. To je bio moj odgovor. Mozda se iznervirao, mozda sam ga povredila a mozda i ne. Proslo je godinu dana od tad, i ko zna koliko zena kroz njegov zivot. Menja ih on cesto. Sta cu ja onda s njim? Mislila sam onako, s vremena na vreme, kad popijem, da ga pozovem... Svi imaju svoje potrebe. Ali ja nisam takva. O, Boze zaljubila sam se u njega. I, evo me sad na samo pedalj od toga da pristanem na sve. Da budem s njim uz svu mogucu bol. Uprkos majci, ocu, drugaricama, uprkos sebi. Nekad uhvatim sebe kako se ubedjujem da nije on tako los, da ima dobru dusu, ali eto takav je. Moze se promeniti... Ili ne moze? Mozda sam ja samo naivna pa mu verujem. To je moj problem, to sto mi malo fali da se pokajem, da se povucem i zato je tako malo izazova u mom zivotu. Ne umem da im odgovorim. Od ovog ne mogu da odustanem tako lako... Pokusala sam mu biti drugarica, pokusala sam mu biti ljubavnica, sada zelim da moje srce izazove moj razum i pokusam da mu budem devojka!
