Trudim se da shvatim...

Razmisljala sam o tome i pre nego sto sam ga uopste poljubila. Znam ga, on je zenskaros, on nikada nece biti samo moj i na kraju krajeva zasto to ne bih okrenula u svoju korist? A onda sam ga videla i negde oko svitanja sebi priznala da sam se zaljubila u njega. Par pesama napisala bas za njega. Zatim sam ga poljubila i nista nije prozujalo mojom utrobom i onda sam shvatila da je one noci ipak govorilo samo vino. Dok smo se ljubili hiljadu stvari mi je prolazilo kroz glavu, kako mi je mala guza, kako cu izgoreti na suncu, kako se ne ljubi tako dobro, kako ce mozda naici neko koga znam, kako me njegova bradica bocka oko usana... nije tu bilo emocija samo sugavi razum. 'Bem ti zivot! Ali eto i dalje sam ga ljubila i nekako u svakom delicu svojih usana zelela sam bas to. Da me ljubi barem jos malo. Ceznula sam za njegovim poljubcima i svaki put kad bi se usne razdvojile smejala sam se kao klinka i vracala ih tamo gde treba da budu. Na njegovim. Posto se retko vidjamo utvrdili smo da je najbolje da ne obavezujemo jedno drugo i da sve ipak ostane na onom "kad se vidimo, vidimo se". Isla sam ulicom i nisam mogla da prestanem da se smesim, odmah sam poslala poruku drugarici. Cestitala mi je ulazak u novu vezu. Rastuzila sam se. To nije veza. Samo smo se ljubili. Mozda cemo jos koji put i to je to. Kao klinci. Ali ja volim tako. Mozda bismo i imali vezu ali ja sam trazila svoju slobodu. 'Bem ti slobodu! Nisam ja slobodna ako svaki put kad vidim njegovu bivsu hocu da poludim i ako stalno pricam o njemu i ako hocu da umrem kada uzgred cujem da je zaljubljen u drugu. I onda on! Salje mi link za film... Poenta filma nije to, ali on je samo to video...Prijatelji sa povlasticama, Eston i Natali. I to je u redu dok to neko ne predlozi. Meni! Ne mogu ja to... ja... ja... ja... ja sam poslednji primerak svoje vrste, da tako kazem...od onih za koje se vise i ne veruje da ih ima... u dvadesetdrugoj. i hocu i zelim, ali ne mogu to da mu kazem. a ne moze sve ostati na poljubcu... problem je u tome sto ni ja nisam sigurna da to zelim. ali ovako? kao drugarica? meni ce znaciti vise njego njemu. a onda cu ga videti sa drugom curom i umrecu, znam da hocu...i evo me zelim sve i ne zelim nista, a on mi cak i ne pruza sansu da objasnim. tu je i zna sta zeli. nekako vidi samo ono sto hoce pa zato misli da  to hocu i ja. ustvari ja hocu, ali... uvek sam srce kontrolisala razumom, ovo je prevelika stvar. bojim se da necu uspeti da napravim distancu. sigurno je samo da sam ja trazila nevolju, nasla je i sad mogu biti sve sem jedina. a uporno poricem da bas to zelim...

 

 

Ko zna, mozda cinim najvecu gresku u svom zivotu... ali pristajem. Pristajem da ponovo budem s njim. Ljubili smo se jedne veceri pre godinu dana. I to je ostalo tu, tako, nedovrseno. Javljali smo se jedno drugom kao stranci, u prolazu, kao da se ne znamo. Ili kao da se znamo, ali nesto krijemo. Jedino znam da sam te noci bila potpuno svesna ali dovoljno pijana da umrtvim svoje reflekse koji bi me po ko zna koji put trgnuli iz njegovog zagrljaja. Pogledao me je u oci i pitao jesam li pijana. Rekla sam da jesam... malo. "Steta, hteo sam da te poljubim". "Nemoj, kad pijem ja nisam ja". "Meni si ti uvek ti". I onda sam shvatila da ja ljubim njega. Kada me je prosao alkohol i ona doza nemira koja drma telo posle poljubaca, shvatila sam da taj trenutak ustvari nije bio ni malo teatralan i poetican kao u mojoj masti. On je samo iskusni zenskaros koji zna, ume da osvoji. A, sta je pa tu mogao da osvaja? Bila sam pijana. To je bio moj odgovor. Mozda se iznervirao, mozda sam ga povredila a mozda i ne. Proslo je godinu dana od tad, i ko zna koliko zena kroz njegov zivot. Menja ih on cesto. Sta cu ja onda s njim? Mislila sam onako, s vremena na vreme, kad popijem, da ga pozovem... Svi imaju svoje potrebe. Ali ja nisam takva. O, Boze zaljubila sam se u njega. I, evo me sad na samo pedalj od toga da pristanem na sve. Da budem s njim uz svu mogucu bol. Uprkos majci, ocu, drugaricama, uprkos sebi. Nekad uhvatim sebe kako se ubedjujem da nije on tako los, da ima dobru dusu, ali eto takav je. Moze se promeniti... Ili ne moze? Mozda sam ja samo naivna pa mu verujem. To je moj problem, to sto mi malo fali da se pokajem, da se povucem i zato je tako malo izazova u mom zivotu. Ne umem da im odgovorim. Od ovog ne mogu da odustanem tako lako... Pokusala sam mu biti drugarica, pokusala sam mu biti ljubavnica, sada zelim da moje srce izazove moj razum i pokusam da mu budem devojka!