Buried (2010)
*Oni koji su gledali film, razumece... Oni drugi, neka ga pogledaju, pa onda neka citaju...*
Mislila sam da znam kako izgleda najgora smrt. Izgoreti ili izgubiti vazduha, zauvek, ali... „Cudno je to... Znati da je ovo kraj?"!Nije najgore znati da je to kraj. Mnogo je gore verovati da nije,da je agonija gotova i da je citava neslana sala zavrsena. I jeste zavrsena, zar ne? Samo, neko drugi je spasen...
Mark Vajt je nada. Mark Vajt je laz. Ali kada nemas kuda lazna nada je jedino u sta mozes da poverujes. Nista nije svejedno kada umires. Tada je sve vazno. I malo vazduha i glas voljenih, pa makar snimljen na sekretarici. To se valjda zove nada. Ustedeti taman toliko srca da se prezivi naredni sat, jer tada dolazi spasenje. A mozda je spas samo tri minuta daleko? A mozda i nije? Kako verovati u nesto sto je ocigledno laz? Lako! Kako verovati u nesto sto moze biti istina? Jos lakse! Kako verovati u bilo sta? Bez pogovora.
Da li je bilo ko od nas kriv za bilo sta sto se desilo negde tamo? Da li smo mi krivi zato sto je nasa zastava stavljena na bombardere? Zavisi... zavisi od toga da li sedimo u toplom domu, uz porodicu i pivo ili pokusavamo da ostanemo zivi u nicijoj zemlji? Mozda ce oni koji prezivljavaju razumeti one koji ubijaju...i jedni i drugi su samo ljudi, obicni ljudi cije je zivote unistila i zrtvovala politika. Jedan zivot njoj ne vredi nista. Taj jedan zivot moze biti video snimak na internetu koji moze narusiti medjunarodne odnose i to je to. Treba ga spasiti kako bi se to sprecilo, a ne zato sto je nekome stalo. Mozda nam oni koji su nam potrebni nece verovati, mozda ce nas se odreci, mozda nas izdati, mozda ce oni biti ti koji ce spustiti slusalicu. Mozda, kada shvatimo kome smo verovali taj otrovni crni kosamar u sanduku ne bude najveca pretnja. Ko zna, mozda je lakse umerti nego suociti se s njima.
Onaj ko je siguran, ne moze da shvati one koji umiru,one koji znaju da umiru,one koji umiru na najgori moguci nacin. Negde daleko, u tudjoj zemlji, dok pesak kao sav teret ovog sveta, prodire kroz pukotine sanduka koji znaci smrt, ali mogao je da znaci zivot, barem jos koji sat. I cudno je to, kako nada bljesne kada se pomirimo s tim da nas vise nema. Cujemo glas koji volimo, cujemo glas koji znaci spas, ali posle svega ostajemo sami usred nicega i korak do spokoja. A spokoj ne znaci i mir!
Mislila sam da znam kako ne zelim umreti, ali shvatila sam da postoji tako mnogo nacina za to. Lako, uciniti to ili ce drugi uciniti. Sablon, obrazac, jednostavno... ali ne postoji nijedan sablon kako ziveti, kuda krenuti i sta izbeci.
Ko ce te spasiti onda kada nada bljesne pa se ugasi? Ko ce ti obecati zivot pa ti dopustiti da umres? Ko ce biti spasen umesto tebe?
